2008 godine, Norwegian je počeo da leti iz Kopenhagena u gradove Evrope. 2010 godine, gledajući gde da odemo na odmor i listu jeftinih letova koju je Norwegian promovisao, videli smo tada nama nepoznat grad na Sardiniji koji se zove Olbia. Iz geografije smo znali da se glavni grad Sardinije zove Kaljari i čuli smo za Alghero, možda najpoznatije letovalište na Sardiniji, ali Olbia se nalazi na suprotnoj strani svih tih gradova. Olbia je grad koji se nalazi na severoistočnoj obali Sardinije, na Mediteranskoj obali u istorijskom Gallura regionu. Služi kao glavna komercijalna i turistička kapija ostrva, posebno za pristup popularnoj Kosta Smeraldi. Poznata je po svojim arheološkim nalazištima, luci i obližnjim plažama. Nalazi se u provinciji Sassari koja obuhvata severni deo ostrva.

Avione karte su bile bukirane za kraj aprila i početak maja meseca. Ostao je samo smeštaj. Pošto smo hteli da obiđemo ceo severni deo ostrva, nismo hteli da bukiramo hotele već da iznajmimo vikendicu. Vikendicu smo iznajmili og Adriane i Đuzepea preko sajta homelidays. Homelidays je nekada bio vodeći sajt za iznajmljivanje vikendica i privatnog smeštaja u Evropi. Više ne postoji, već je integrisan u Vrbo (https://www.vrbo.com/) koji pripada Expedia grupi. Mogu slobodno da kažem da je homelidays preteča Airbnb-u. Adriana i Đuzepe, žive u Milanu ali je Adriana poreklom sa Sardinije. Nama su iznajmili svoju vikendicu koja je nalazi u Isola Rossi.

Izola Rosa je šarmantno, malo ribarsko selo koje je pretvoreno u popularno primorsko letovalište na severu Sardinije, smešteno između Kastelsarda i Santa Tereza ​​Galure. Poznata po svojim živopisnim crvenim granitnim stenama, kristalno čistoj tirkiznoj vodi i zapanjujućim zalascima sunca. Nudi opuštajuću atmosferu savršenu za porodice i parove, sa plažama poput Spijađa Longa i La Marineda. Od Olbije je udaljena oko sat i 15 minuta vožnje. To znači da smo morali da iznajmimo auto i to smo uradili čim smo se sleteli u Olbiju.

Vikendica je bila mala, kuhinja, kupatilo i spavaća soba ali na dobrom mestu. Iz Isola Rosse smo mogli da obidjemo Sassari, Alghero koji je oko sat i po vremena udaljen, Santa Teresa Galura je blizu i Porto Cervo koji je najpoznatije letovalište na Kosta Smeraldi. I pored svih tih mesta, stigli smo i do Oristana. Kaljari nismo obišli jer je previše daleko a i nadali smo se da ćemo ponovo da dodjemo na Sardiniju i posetimo južni deo ostrva.

Santa Tereza ​​Galura je slikovit primorski grad na najsevernijem vrhu Sardinije direktno okrenut ka Korzici preko Bonifaćovog moreuza. Osnovan 1808. godine od strane kralja Vitorija Emanuela I, poznat je po svojim zapanjujućim granitnim stenama (posebno kod Kapo Teste), belim peščanim plažama poput Rena Bjanke i svojoj ulozi ključne trajektne luke koja povezuje Francusku.

Santa Teresa Galura je poznata i po tradicionalnim, šarenim niskim kućama blizu centralnog trga i plaže. Ove kuće predstavljaju tipičnu arhitekturu Sardinije. Jako su lepe i u jarkim bojama. Kasnije su me boje i arhitektura podsetile na Korziku, Bastiju. Odavde može i da se vidi Bonifaccio ako je dan vedar.

Na putu ka Santa Tereza Galura možete da svratite na plažu Lu Litarroni. Autro možete da parkirate na parkingu a mala staza vas vodi ka plaži. Plaža je peščana i prekrivena rastinjem, naročito roze cvećem. Ili je bar takva samo u aprilu mesecu.

Južno og Santa Terses Galura nalazi se Porto Cervo. Porto Cervo je luksuzno letovalište koje služi kao srce ekskluzivne Kosta Smeralde. Služi kao vrhunska, skupa destinacija za poznate ličnosti, međunarodni džet-set i vlasnike luksuznih jahti. Pijaceta: Glavni trg u srcu grada, poznat po buticima i viđenjima poznatih ličnosti. Ime Porto Cervo prevodi se na italijanskom kao „Jelenja luka“, dobio je ime po prepoznatljivom obliku svog dubokog, prirodnog zaliva na Kosta Smeraldi na Sardiniji. Razgranati raspored luke, gledano odozgo, veoma podseća na jelenje rogove. Gradsko odmaralište je razvijeno šezdesetih godina 20. veka kako bi odražavalo ovu „divlju“ prirodu.

Kosta Smeralda je jedna od najlepših obala u Evropi. Često je nazivana Karibima Evrope zbog kristalno čiste tirkizne boje mora i belog peska. Liscia Ruja, poznata kao “Dugačka plaža“ je 500 metara dugačka plaža poznata po finom roze-belom pesku, tirkiznoj boji mora i zaštićenom luksuznom okruženju. Zalazak sunca na ovoj plaži je isto tako prelep.

Sasari je drugi po veličini grad na Sardiniji, koji služi kao važno istorijsko, kulturno i ekonomsko središte na severozapadu. Poznat je po svojoj elegantnoj arhitekturi iz 19. veka, gustom srednjovekovnom istorijskom centru i snažnim kulturnim tradicijama, uključujući i one koje je priznao UNESKO.

Alghero je najveći grad na severno zapadnom delu Sardinije. Poznat po svom snažnom katalonskom nasleđu, srednjovekovnim utvrđenjima i zapanjujućim plažama. Poznat kao Barseloneta („Mala Barselona“), odlikuje se očuvanim starim gradom sa kaldrmisanim ulicama, priobalnim bastionima i jedinstvenom mešavinom katalonske i sardinijske kulture.

Ako autoputem produžite zapadno od Alghera doći ćete do Oristana. Na putu za Oristano, svratili smo da vidimo Nuraghe Santu Antine di Torralba. Nuragi Santu Antine, takođe poznati kao „Kraljeva kuća“ na sardinskom jeziku, je vrsta drevne kamene kule jedinstvene za nuragsku civilizaciju. Nalazi se blizu Toralbe, i deo je šireg regiona koji se često naziva Dolina Nuragija, obeležen velikim brojem sličnih praistorijskih kamenih struktura.

Blizu Oristana nalaze se plaže na kojima možete da vidite flamingose. Plaže se nalaze na poluostrvu Sinis. Iako su često prisutni tokom cele godine, ružičasti flamingosi su najaktivniji i najvidljiviji tokom sezone gnežđenja, od aprila do jula.

Večerali u jednom od restorana koji nude morske plodove. Restoran se nalazi na ulazu u Oristano, zove se Ittiturismo Sa Pischera ‘e Mar ‘e Pontis i ima svoj ribnjak.

Posle večere smo krenuli nazad ka Isoli Rosi, prateći autoput i prolazeći kroz centralni deo ostrva koji je planinski. Tokom puta nas je pratila magla.

Sardinije ću se uvek sećati po jednom kafiću na putu ka Algheru u planinskom delu ostrva u jednom malom sardinijskom selu u kome smo pravili pauzu od vožnje. Bili smo gladni i u meniju smo videli palačinke. Pošto ovde retko svrćaju prolaznici, palačinke nisu bile unapred napravljene, već nam je lepa italijanka napravila sveže palačinke, mešajući jaja, brašno i šećer u velikoj plastičnoj vangli, pred našim očima. Sećaću se i po njenom flertu sa mojim mužem i kafi koja je koštala 60 centi. I naravno, sećaću se roze-belih plaža, svih mesta koje smo obišli i pice Frutti di Mare koju smo skoro svako veče kupovali u obližnjoj piceriji u Isola Rosi. I lokalne proslave prvog maja gde smo prisustvovali vožnji kolone fića (Fiat 500).